Zašto kažnjavamo lakoću, a slavimo muku
Zašto ljudi ne vrednuju jednostavne stvari, a slave teško postignuto? Kako naš um pogrešno procenjuje vrednost i zbog čega često zanemarujemo ono što je zaista bitno?
Autor: dr Darko Cvetković, osnivač Energy House Instituta
Sećam se jedne večeri.
Sedim sa čovekom koji radi po ceo dan, ustaje rano, vraća se kasno, umoran, iscrpljen. Potpuno posvećen porodici i stvaranju da porodica živi udobnije. Žrtvuje se za porodicu. I dok priča o svom životu, kaže:
“Znaš… nije lako. Ali bar znam da radim za svoju prodicu i da je pošteno.”
Par dana kasnije, sedim sa drugim čovekom, radi manje, zarađuje više, ima vremena za porodicu, putuju zajedno, provodi vreme sa decom. I dok pričamo, priđe zajednički prijatelj i kaže:
“Lako je njemu… ko zna kako on to radi, nisu tu čista posla.”
I u tom trenutku shvatiš nešto što većina ljudi oseća, ali retko izgovori: Živimo u svetu koji pati od opasnog uverenja ako nije bolelo, ne vredi.
Da li se nekada automatski braniš kada ti nešto krene lako?
Ako zaradiš novac brže od očekivanog javi se nelagoda.
Ako ti nešto uspe bez iscrpljenosti kao da tražiš gde je “kvaka”.
Ako dođeš do rezultata bez borbe kao da moraš da se opravdaš.
Sa druge strane, ljudi koji su “izginuli” za nešto dobijaju etiketu heroja. Čak i kada ih je taj put koštao zdravlja, mira ili odnosa.
Negde smo usput počeli da vrednujemo stvari po naporu koji ulažemo umesto po rezultatu koji dobijemo.
Tako dolazimo do toga da naš mozak voli da prati ustaljene šablone jer se tako štiti od stresa. Jedan od šablona je jednostavan: što je više truda, znoja, patnje, naprora to je veća vrednost.
Ako majstor popravi nešto brzo, mnogi će reći da taj posao ne vredi mnogo. Zaboravlja se sve ono što je prethodilo tom trenutku. Godine učenja, pokušaja, grešaka.
Ne plaća se tih 15 minuta. Plaća se sposobnost da nešto složeno postane jednostavno.
Lakoća često dolazi kao rezultat majstorstva, ali spolja izgleda kao da se ništa posebno nije desilo.
Da se podsetimo jedne popularne izreke: “On je vredan/a! “ Vredan/a, jedna reč koja objedinjuje obrazac: “Vredim onoliko koliko radim i koliko se trudim.”
Kada kažeš osobi: “Ti si vredan/a” ona to može da čuje kao:
“dobar si jer se mučiš”
“nastavi da daješ sebe”
“tvoja vrednost je u radu”
Jednom rečiju vrednost dolazi kroz trud, patnju, napor.
A ako joj kažeš: “Ovo si postigao/la lako i pametno”, to često nema isti emocionalni efekat, ponekad čak izaziva nelagodu i na nesvesnom nivou nekim ljudima šalje poruku: “Ti si prevarant.”
Ako se pronalaziš u ovome umesto “Vredan si”. probaj:
- “Tvoja vrednost ne dolazi iz količine truda”
- “Ovo što radiš je pametno, ne samo naporno”
- “Vrednost onoga što stvaraš nije u tome koliko te koštalo”
Zato društvo voli “glorifikovanog mučenika”… Njegova priča ima smisla radio je mnogo, patio je, uspeo je. To ljudima daje sigurnost, jer ako postoji jasan odnos između patnje i rezultata, onda svet deluje pravedno. Ali kada se pojavi neko kome ide lakše, to uzdrma celu sliku.
Lakše je reći: “Tu nešto nije čisto” nego priznati: “Postoji drugačiji način koji ja nisam izabrao.” Lakoća provocira i vređa. Ideja da novac može biti rezultat jasnog razmišljanja, sistema i unutrašnje stabilnosti ruši priču na kojoj su mnogi gradili svoj identitet.
I tada se javlja potreba da se to objasni na poznat način:
- “On vara.”
- “On ima sreće.”
- “On nije realan.”
Sada postavite sebi par pitanja:
- Koliko puta si umanjio/la nešto što ti ide lako?
- Koliko puta si izabrao/la teži put samo da imaš osećaj da “zaslužuješ”?
- Koliko puta si ignorisao/la jednostavno rešenje jer ti je delovalo “previše lako da bi bilo vredno”?
Postoji još jedan paradoks.
Najjednostavnije stvari u životu imaju najmanju vrednost u očima ljudi. Disanje. Prisustvo. Fokus. Mir. Ne koštaju ništa. Ne traže borbu. Ne traže dokazivanje. I baš zato ih preskačemo, jer nemamo gde da “okačimo” napor. Istina je jednostavna, ali ne uvek prijatna:
Jednostavnost traži disciplinu,
- Lakoća traži jasnoću.
- Mir traži hrabrost da se utiša buka.
- Težina često deluje kao sigurniji izbor jer je poznata.
Možda sledeći put kada uhvatiš sebe da biraš komplikovanije, sporije, teže zastaneš na trenutak. I postaviš sebi pitanje: Da li ovo radim da bih stigao/la do cilja ili da bih dokazao da sam se dovoljno mučio?
Jer svet se ne menja kroz još jednu borbu. Menja se u trenutku kada neko odluči da stvari mogu drugačije da se urade jednostavnije, jasnije, svesnije. Upravo iz tog prostora nastaju mesta gde ljudi počinju da razmišljaju drugačije.
Prostor koji trenutno kreiramo je Konferencija WE EVOLVE WORLD
Mesto gde dolaziš po iskustvo koje te pomeri iz poznatog obrasca. Nekad je dovoljan jedan uvid da promeni pravac. A nekad je dovoljno da se nađeš među ljudima koji više ne veruju da mora da boli da bi vredelo. Možda nećeš odmah promeniti sve, ali postoji trenutak kada počneš da vidiš drugačije. I od tog trenutka teško je vratiti se na staro.
Vidimo se tamo na konferenciji.
