Generalno je teško prihvatiti realnost da smo odgovorni za svoj način života. Mnogo je lakše odreći se odgovornosti i pripisati realnost nečemu ili nekom drugom. Onda onaj što živi svoju realnost, koja je pozitivan mind set i preuzimanje odgovornosti za sebe, postaje neko u sekti, sigurno se drogira, a onaj koji odgovornost pripisuje drugome, prihvata patnju, postaje normalan i realan. U engleskom jeziku postoji dobra fraza za ovaj tip ljudi “weak minded people” – ljudi sa slabim umom.
To su oni ljudi koji kroz život prođu neprimetno, bez neke velike potrebe da utiču na svet, da ga naprave boljim mestom za život za neke buduće generacije. Ne, njima je važno da se pojede i popije, ode na neko slavlje da se “ubiju” od alkohola i igraju celu noć uz pesme sa nebuloznim tekstovima.
Postmatram sve to i pitam se da li je potrebno jačati svoj um i postati čovek sa jakim umom (strong minded) ili realno živeti sa slabim umom (weak minded) što je takođe legitimno. Ono što je interesantno i karakteristično za ljude sa slabim umom jeste da sebi daju za pravo da bez pravih informacija osuđuju druge koji nisu slični njima. Puni su “pameti”, saveta, osude, kritike. Ali šta očekivati od ljudi koji ne jačaju svoj um već upadaju u zamku i predaju svoju odgovornost za sopstveni život drugima.
Sistemu je generalno potreban čovek sa slabim umom
Sistemu je generalno potreban čovek sa slabim umom, stanovnik koji misli da sve zna (jer mu se serviraju informacije na veoma fin i manipulativan način) da bi se sistemom lakše upravljalo. A kada se takvoj osobi doda moć i novac ona postaje poslušni robot koji ne uključuje logiku već samo zadovoljava svoju zavisnost na štetu sebe i svoje okoline. Tada se gubi kontakt sa realnošću i u mislima takve osobe postoji samo onaj koji joj daje moć.
Kada ljudi sa slabim umom osete da im neko ugrožava status postaju agresivni i po svaku cenu brane svoj status i onoga koji im je moć dao. To ide do te mere da su podložni manipulativnoj samodestrukciji i narušavanju sopstvenog zdravlja i telesnog integriteta radi zadržavanja statusa moći i novca.
Kada prepustimo odgovornost nekom, on ima vlast nad našim umom i upravlja našim postupcima. Postajemo roboti koji rade ono što im se kaže jer je tako jednostavnije ljudima sa slabim umom. To ne traži napore da razmišljaju, jer ukoliko to urade postoji mogućnost da budu udaljeni iz sistema, a to se teško podnosi jer najuzvišenija potreba jeste pripadnost, a najveći strah je strah od odbijanja, gubitak statusa i moći.
Veoma često se ti isti ljudi sa slabim umom pozivaju na logiku i zaključke koje nisu sami doneli već im je onaj sa odgovrnošću nad njihovim životom nametnuo. A logike nigde nema, jer oni u tom stanju nerazvijanja uma nisu u mogućnosti da logički razmišljaju. Razlog tome je program koji se usadi, a to je da razmišljanje nema benefita, već radiš ono što ti se kaže. Kada bi krenuli u izgradnju snažnog uma, morali bi da napuste sistem, preuzmu odgovornost i eventualno plate neku cenu. To rade samo ljudi sa jakim umom.
Ipak, ne možemo ih kriviti jer idu linijom manjeg otpora da dobiju ono što im na kraju, garantovano, neće biti dovoljno dobro.
