Živimo u čudnom svetu. Svetu gde se menja struktura, menjaju se vrednosti, važnosti, uticaji. U celom tom sistemu potrebno je ostati čovek. Odgajati prave vrednosti i uticati na ljude da zadrže ljudskost pre svega.
U mom svetu gde živim i koji sam kreirao, nije važno mahati diplomama, novcem, skupim stvarima već biti u miru i čuvati empatiju, dobrotu, pomoć i podršku.
Lako je kritikovati, teško je opstati. Lako je zakerati i tražiti šta ne valja. Teško je pružiti ruku i oprostiti. Sve ono što treba da bude lako, teško je. Sve ono što treba da bude teško, lako je.
Kada sam bio mali, nikada mi nije bilo jasno iz kog razloga je moja majka govorila da želi da ima veliku sahranu. Malo mi je bilo morbidno govoriti o tim stvarima, medjutim njeno objašnjenje je bilo da je velika sahrana znak da je ostavila traga za života i da je stekla puno prijatelja.
Nekada mi to nije bilo od značaja, sa godinama počinjem da razumem da je važno ostvariti sebe i svoju svrhu za života. Ne novac, nekretnine, auto… već mir da smo uradili pravu stvar. Nekima bi dokaz ostvarenja bila upravo velika sahrana, nekima bi to bilo nešto drugo. Sada je važno da počnemo da ostavljamo dobar trag iza sebe. Ne u smislu da nas ljudi glorifikuju, već da pružimo podršku ljudima u ostvarenju njihovog potencijala. Da kada negde prođemo pa i ako se malo zadržimo ipak podstakemo ljude na razvoj, da im pomognemo da se otvore i da budu barem malo bolji danas, nego što su bili juče.
Sve što uradimo danas, ostavlja trag. Pozitivan ili negativan. Sve što kažemo uticaće na nekoga, našu decu, prijatelje, roditelje, saradnike. Dobra reč će ih podstaći, loša ih usporiti i demotivisati.
Šta želimo da bude. Kako želimo da nas pamte. Ima par ljudi u mom životu koje pamtim po tome što su mi dali krila. Verovali su u mene, više nego sam sam u sebe u trenutku verovao. Zahvaljujući njima imam snage i vere da mogu da uradim mnogo toga u životu.
Znam da je nekada teško izaći na kraj sa sumnjom i biti pozitivan u negativnom okruženju, ali hajmo za početak da probamo i možda nam pređe u naviku.
Samo pogled nekome može promeniti svet. Zamislite kada vidite uplašenu devojku pored sebe i pružite joj osmeh, daćete joj nadu, dajte joj namršteno lice i izgubiće je. Prijatelju koji se trudi da uspe, nemojte biti „brižni“ i pričati mu koje poteškoće slede. Bodrite ga umesto toga, pružite mu lepu reč, jer vas ništa ne košta, a njemu puno znači da neko u njega veruje. Da mu neko pruža podršku. I ako ne uspe, opet budite tu uz njega i pomozite mu da se digne i nastavi kao da se ništa nije desilo. Jer mi ljudi smo divni kada to želimo da budemo.
Negde pročitah: „Najsrećniji ljudi nemaju sve u životu, oni pokupe najbolje. Žive jednostavno, govore ljubazno i vole nesebično.“
To je ključ. Biti ljubazan. Podariti osmeh, jer će se taj osmeh odamah proširiti dalje.
Shvatio sam tokom vremena da ako nekome ne možemo pomoći, nemojmo mu ni odmoći.
