Autorski tekst Dr Darka Cvetkovića za “Magazin zajednice rukometnih trenera Srbije”
Da li ću pogoditi gol? Šta ako promašim? Kako je glasna ova publika! Koliko je još vremena ostalo do kraja?
Ova i još mnoga pitanja motaju se po glavi svakog sportiste. Razlika između prosečnog i vrhunskog sportiste je ta što kod vrhunskih ova pitanja ne utiču negativno na njihovu stabilnost i mogu smirene ruke i bistrog uma da gađaju na gol, dok prosečnima tada najviše ponestaje snage i koncentracije.
Zašto se to dešava? Da li priprema za utakmicu podrazumeva da vežbamo samo svoje telo ili postoji još neka priprema?
Kao i u drugim oblastima života tako i u sportu um, telo i emocije predstavljaju jedinstveni sklop i uvek reaguju zajedno. Nije moguće odvojiti jedan deo od ovog sistema i imati izolovanu reakciju. Najuspešniji ljudi i sportisti imaju kompletan balans između ova tri dela i samim time postižu zapažene rezultate.
Potrebno je da ovaj sistem funkcioniše kako na terenu tako i van njega. Osoba koja uspe da ovlada svim tehnikama i drži balans ova tri dela neminovno će uspeti u sportu. Sama pomisao da je potrebno raditi na umu, telu i emocijama daje jedan osećaj kompletnosti i veće verovatnoće dobrog rezultata.
Da li Um može bez tela ili emocija?
Zamislite samo da li je moguće da neki od ovih delova deluje nezavisno. Na primer imate emociju sreće. Kakve su vam misli i fiziologija tada? Ili misao vam je negativna, kakva vam je fiziologija i emocija tada? Razmislite da li možete da hodate pognuto i budete srećni u isto vreme. To će sigurno odmah poslati signal da nešto nije u redu.
Šta je to što je pozitivno u ovom smislu? Možete izabrati jedan segment na koji vi najlakše utičete i na takav način uticati na čitav sistem. Ukoliko delujemo na fiziologiju, ispravimo kičmu, podignemo bradu i glavu, podignemo ruke gore i stojimo tako šezdeset do devedeset sekundi, verovatno će se i naše misli i emocije kretati u pravcu podizanja raspoloženja. Ukoliko se nagnemo, spustimo ruke naše misli i emocije će pratiti u pravcu spuštanja energije i raspoloženja.
Milton Erickson, najpoznatiji hiponoterapeut svih vremena je upravo fizičkom aktivnošču lečio svoje klijente od anksioznosti i depresije. Prvi zadatak je bio da broje dimnjake na krovovima kuća dok dolaze do ordinacije. Promenom fiziologije, držanja tela, uspevao je da utiče na njihovo mentalno zdravlje. Svakim dolaskom su klijenti pokazivali znatan napredak zahvaljujući tome. U rukometu kao i u drugim sportovima je poznato da je fizička spremnost od izuzetnog značaja za samopouzdanje i sigurnost u igri. Manja je mogućnost za povrede, a samim time i veći kvalitetan udeo u igri.
Posmatrajući odvojeno um kao mašinu koja pokreće i blokira, shvatamo da jedna trećina uspeha ili neuspeha zavisi upravo od njega. Um je neverovatan ukoliko znamo da ga isprogramiramo da radi za nas. U toku jednog minuta oko dva miliona informacija prođe kroz naš um. To su informacije koje dolaze do našeg uma pomoću naših čula: vid, sluh, osećaj, ukus i miris. Mi se uhvatimo za neke od misli i krenemo da verujemo u njih. Od čega zavisi za koje misli ćemo se uhvatiti. Od podešenog fokusa. Ukoliko vam je podešen fokus na neki cilj i problem, svaka misao koja je u vezi sa time će se izdvojiti i vi ćete krenuti da se bavite njome. Dobro je znati da su misli neutralne i bezopasne dok ne počnemo da verujemo u njih.
Um ne razlikuje istinu od imaginacije
Kada doživimo neku neprijatnu situaciju reaguje nam i telo kao posledica misli. Ta situacija okida impuls reakcije u našem telu, podižu se hormoni i telo reaguje kroz lupanje srca, znojenje, mučninu… Svaki impuls traje devedeset sekundi. Dobro je da znamo da će nakon devedeset sekundi taj impuls proći i naše telo više neće reagovati. Međutim tu dolazi um koji se hvata za informaciju i ponavlja je. Svaki put okida novih devedeset sekundi. Nakon izgubljene utakmice što više puta prepičavate razloge i šta se dogodilo, svaki put stavljate svoje telo u nekorisno stanje. Ono što vaš um pamti je negativni osećaj vezan za utakmicu što vas dalje vodi u nesigurnost i sumnju svaki put kada uđete na teren.Analiza jeste korisna, ali samo u onoj meri dok služi za kreiranje nove strategije. Ukoliko se analizira samo da bi se pričalo o tome, verovatno će vas staviti u loše stanje.
Naš um ne zna da li je nešto istina ili je samo imaginacija. Naše telo će uvek reagovati jer će misliti da je utakmica koju igrate stvarna,a ne u vašim mislima. Ukoliko intenzivno mislite na limun šezdeset sekundi vaš žlezde počeće da luče pljuvačku iako limuna nema u vašoj blizini.
Ovo može biti nekorisno ukoliko ponavljamo nepodržavajuće rečenice, međutim ukoliko radimo na vizuelizaciji postignutog uspeha, naš um neće imati drugu opciju nego da taj uspeh prihvati sa fiziološke i emotivne strane.
Kako možemo da prekinemo impuls? Prvi korak je da sagledamo šta se dešava i bavimo se čulnim opisom koji podrazumeva da opišemo sebi šta nam se tačno dešava. Opis je u svim čulima. Šta vidim? Šta mi ko govori? Šta govorim sebi? Šta osećam tačno, gde i koji je intenzitet? Dok se bavimo opisom uključujemo racionalni deo sebe i naš emotivni deo popušta, jer nema prostora da reaguje. Što je detaljniji opis, emotivni deo i reakcija brže prestaju. Sledeći korak je prihvatanje situacije takve kakva jeste. Disanjem prihvatamo da se sve dešava za naše najviše dobro. Ponovite proces koliko god puta da je potrebno.
Kada se bavimo ovim sistemom uma, tela i emocija, dobro je da znamo da možemo praviti kvalitetnije i kompletnije vizuelizacije.
Da biste mogli da napravite dobru vizuelizaciju potrebno je da prvo zatvoriti čula. Izolovati se od novih impulsa sa strane. Na takav način manje informacia bi dolazilo na procesuiranje i naš um lakše procesurira vizuelizaciju. Disanje je jedna od metoda sa fiziološke strane koja pomaže umu da se opusti. Sledeći korak je vizuelizacija kroz sva čula i sistem um, telo, emocije.
Nedostatak klasične vizuelizacije je što se radi samo na čulu vida, odnosno vizuelnom pristupu vizuelizacije. Ovde sada govorimo o kompletnom doživljaju kroz čula vida, sluha, osećanja, mirisa i ukusa. Evo jedne jako moćne vežbe. Zamisli da ste upravo pobedili u jednoj tebi jako važnoj rukometaškoj utakmici i baš ti dao ključan gol. Postavljate samo sebi pitanja: Šta je ono što vidiš? Šta je ono što ti drugi govore kada si uspeo? Šta govoriš sebi? Šta osećaš i gde osećaš kada si uspeo? Da li postoje neki mirisi ili ukusi? Zauzmite položaj tela kao da si uspeo, obrati pažnju na emocije koje se javljaju i šta je to što sada kada si uspeo misliš o sebi? Ovo pravi jak print u tvom umu i daje entuzijazam, elan i volju za pripremom.
Ovim koracima smo napravili kompletnu vizuelizaciju. Trajanje je oko dvadeset do trideset minuta uz lagano disanje donjim delom pluća (stomačno disanje).
Sve ove tehnike mogu biti korisne ukoliko nam uđu u rutinu. Možete je praktikovati pred svaku utakmicu. Rutina je sa druge stane neophodna da bi naš um imao osećaj poznatog i to mu stvara zonu komfora koja je potrebna da bismo mogli lakše da se opustimo i pripremimo za sve što dolazi.
