Danas živimo u vremenu gde je sve dostupno odmah. Informacija se pronađe za nekoliko sekundi. Pitanje se postavi i odmah očekujemo odgovor. Sve mora biti brzo, odmah, jednostavno. I često jeste. Ali nešto se u tom procesu gubi.
Ja sam odrastao u drugom vremenu. Vremenu kada se do znanja nije dolazilo klikom, već procesom.
Sećam se, bio sam možda sedmi ili osmi razred, kada sam dobio zadatak da napišem seminarski rad iz istorije. Tema je bila nešto što me iskreno zanimalo, ali u to vreme, to nije značilo da ću brzo doći do odgovora. Naprotiv.
Prvo sam otišao u gradsku biblioteku. Tih dana sam išao svaki dan – ukupno sedam dana zaredom. Sećam se kako je mirisala čitaonica, onaj miris papira i prašine, kombinovan sa tišinom koja se osećala kao prisustvo. Ne odsustvo buke – nego prisustvo fokusa.
Prelistao sam više od 20 knjiga. Neke sam samo otvorio i zatvorio, neke sam listao pažljivo. Kada bih naišao na odlomak koji je odgovarao temi, prepisivao sam ga rukom u svesku. Stranicu po stranicu. Paragraf po paragraf. Nije bilo kopiranja, skeniranja, sačuvaj kao. Bio je to rad celim bićem.
Tih dana nisam samo učio o istoriji. Učio sam o sebi.
Naredna četiri dana sam sedeo kod kuće i pregledao te beleške. Tražio poveznice. Pisao skicu teksta. I na kraju, rukom, u posebnu svesku, pisao finalnu verziju seminara. Trudio sam se da mi rukopis bude lep, da se sve uklopi, da svaka rečenica ima smisla. Nisam znao tada, ali gradio sam temelj strpljenja.
To nije bilo samo „pisanje rada“. Bio je to trening discipline, posvećenosti, temeljnog razmišljanja, i možda najvažnije – usporavanja.
Danas, kada otvorim Google i za dve sekunde dobijem 100 rezultata, pitam se: da li bih uopšte imao kapacitet da ponovo prođem kroz takav proces?
Isto pitanje postavljam i svojim klijentima, učesnicima edukacija, i samom društvu u kojem živimo: kada smo poslednji put nešto uradili temeljno, sporo i svesno?
Kada smo poslednji put ostali u procesu duže od pet minuta bez da proverimo telefon?
Kada nismo „jurili da završimo“, već se predali celini onoga što radimo – bilo da je to pisanje, razgovor, disanje ili priprema obroka?
U toj biblioteci, među starim knjigama, ja sam učio ne samo istoriju – nego i duhovnost, iako to tada nisam znao.
Jer duhovnost nije samo tišina u meditaciji.
Ona je i u strpljenju da ostanemo u procesu.
U pažnji koju poklanjamo nečemu što nema odmah rezultat.
U vežbanju da budemo celi u nečemu što traje.
Danas, kada podučavam, sve češće se vraćam toj slici: dete koje sedi za drvenim stolom u biblioteci i prepisuje iz knjige rečenicu po rečenicu, nesvesno gradeći stubove karaktera.
I zato kada govorim o vrednostima – ne mislim na teoriju.
Mislim na ono što ostane u čoveku posle dana kada ništa nije bilo brzo, ali je sve imalo smisla.
