Nije sve što se smiri istina – Mindfulness kao odnos, ne kao forma

Autorski govor polaznice Mindfulness Intensive edukacije – deo procesa sertifikacije

Ovaj tekst je deo sertifikacionog rada u okviru Mindfulness Intensive edukacije.

Autorka teksta, Sandra Milosavljević, polaznica je Mindfulness Intensive programa i ovaj govor nastao je kao lična refleksija i integracija znanja, iskustva i prakse tokom edukacije.

Tekst ne predstavlja teorijsko objašnjenje mindfulness-a, već autentičan, lični uvid u odnos prema svesnosti, regulaciji nervnog sistema i prisutnosti – onako kako se ona zaista živi, a ne samo uči.

Objavljujemo ga u celosti kao primer dubine procesa kroz koji polaznici prolaze tokom edukacije, ali i kao inspiraciju svima koji osećaju da klasične forme „smirivanja“ ne odgovaraju svakom telu i svakom sistemu.

———–

Postoji jedna tišina
koja ne smiruje
nego steže.

I postoji jedan pokret
koji ne ubrzava
nego oslobađa.

Mindfulness se često uči
kao put ka miru.
Kao spuštanje.
Kao usporavanje.
Kao zatvaranje očiju
i pravilno disanje.

I sve je to tačno.
Za nekoga.
Ali nije cela istina.
Jer nije svaki nervni sistem
pozvan na isti način.
I nije svako telo
stvoreno da pronađe prisutnost
u nepokretnosti.

Neki ljudi, kada sednu,
počnu da se gube.
Kada zatvore oči,
postanu glasniji iznutra.
Kada pokušaju da se smire,
aktiviraju se još jače.

I to nije neuspeh prakse.
To je informacija.
Milton Erikson je znao
da se otpor ne uklanja.
Otpor se sluša.
Jer otpor već zna
gde je izlaz.

Mindfulness nije tehnika.
Mindfulness je odnos.
Odnos prema onome što jeste
a ne prema onome što bi trebalo da bude.

Za nekoga je prisutnost
mirna voda.
Za nekoga vetar.
Za nekoga hodanje.
Za nekoga ritam.
Za nekoga – brzina koja zna kuda ide.

I kada se telo kreće
sa dozvolom,
um prestaje da se bori.
Kada se sistem poštuje,
regulacija dolazi sama.

Postoji velika zabluda
da se svesnost meri mirom.
Ali prava svesnost
meri se iskrenošću.
Koliko smo spremni
da vidimo sebe takve kakvi jesmo,
a ne takve kakvi bi se bolje uklopili.

Jer ponekad
najveća prisutnost
nije u tišini,
nego u kontaktu.

Ne u zaustavljanju,
nego u tačnom kretanju.
I tada se dešava paradoks:
kada se prestane sa pokušajem smirivanja,
smirenje se pojavi.
Kada se prestane sa kontrolom,
pojavljuje se poverenje.
Kada se prestane sa popravljanjem,
pojavljuje se ravnoteža.

Mindfulness ne traži
da se svi umire isto.
Mindfulness traži
da svako bude tačno tu
gde mu sistem kaže da je živo.

Nekome je to dah.
Nekome pogled.
Nekome korak.
Nekome ples.

I kada se to prizna,
praksa prestaje da bude forma
i postaje istina.
Jer nije poenta
da se spustimo
ako nismo spremni da hodamo.
Niti da letimo
ako bežimo od tla.

Poenta je
da pronađemo
svoj prirodni način
da budemo ovde.

I kada se to desi,
više nema potrebe
ni za dokazivanjem
ni za objašnjavanjem.
Jer telo zna.
A mindfulness samo sluša.