Sposobnost da osoba stavi sebe na mesto druge osobe, da se poveže sa njom i potpuno identifikuje sa njenim mislima i osećanjima, da razume i oseća ono što druga osoba oseća i misli, naziva se empatijom.
Većini ljudi je neshvatljivo odsustvo reakcije na patnju drugih, odnosno situacija kada se kaže za neku osobu “da je ne dotiče tuđa nevolja i patnja” i da nema “ni trunku empatije”. Međutim, empatija nije nužno odgovor na ljudsku patnju, već ima i suprotnih primera. Ona je poput dvosmerne ulice, podrazumeva kretanje u oba smera, zavisi od obe strane – od onoga ko empatiše i onoga sa kime se empatiše.
U narednim redovima pokušaćemo da vam približimo znanja koja postoje o empatiji, ali i da otkrijemo koji su to načini na koje možemo podstaći i druge i sebe da postanemo više empatični.
Empatija i saosećanje
Empatija se često poistovećuje sa saosećanjem. Međutim, razlika postoji. Čovek može da saoseća sa drugom osobom koju ni ne poznaje zbog nečega što joj se dogodilo, iako sam to nije iskusio. Za saosećanje nije potrebno dublje povezivanje sa drugom osobom.
Sa druge strane, za empatiju je nužan preduslov upravo ta međusobna povezanost i potpuna identifikacija sa mislima i osećanjima druge osobe. Empatija je dragocena u sferi interpersonalnih odnosa, značajan je saveznik u roditeljstvu, pogotovo u delu koji se tiče disciplinovanja dece.
Kako se razvija empatija?
Kao i većina sposobnosti, empatija se razvija od prvog dana života kroz odnos sa roditeljima, od trenutka kada beba iskusi ljubav i brižnost roditelja. Empatični roditelji odgajaju empatičnu decu i ovo skoro da je pravilo.
Već na uzrastu od osamnaest meseci deca pokazuju razumevanje namere u postupcima svojih roditelja i odgovaraju na te postupke. Na primer, u situacijama kada roditelj kroz plač ispoljava tugu, beba pokušava da ga uteši na sebi svojstven način. Dublje razumevanje tuđih misli i postupaka kod dece se javlja kasnije, oko šeste godine.
Dakle,empatija se uči kroz odnos nežnosti kada roditelj odgovara na potrebe deteta uz tople emocije. Ova sposobnost je stablo iz kog se tokom života granaju bliske veze sa članovima porodice, prijateljima i partnerom.
Empatija – sposobnost koja se menja
Kao i sve druge sposobnosti i empatija je podložna promeni, može da se razvija ili da slabi. Može se reći da se empatija razvija kroz međuljudski odnos, ali i kroz aktivno slušanje. To je veza koja je nužna, te nema učenja aktivnog slušanja bez empatije i obrnuto.
Postoji mnogo posrednih i neposrednih načina za dodatni razvoj empatije kroz brojne radionice i programe. Neki od njih su NLP programi koji unapređuju veštinu komunikacije. Kroz učenje i uvežbavanje uspostavljanja “raporta”, tačnije odnosa uzajamnog poštovanja i poverenja sa sagovornicima, NLP doprinosi poboljšanju empatije.
Postavlja se pitanje gde stoji granica preko koje empatija postaje teret osobi koja empatiše? Osobe koje su angažovane u tzv. pomagačkim profesijama često “sagore” na poslu tako da nakon izvesnog vremena njihova sposobnost za empatiju oslabi ili se čak isključi. U takvim okolnostima, osoba treba da se zaustavi i fokusira na sebe, da se poveže sa svojim osećanjim, potrebama i mislima, da uspostavi balans među njima.
Dobar put ka sebi uz mnogobrojne pozitivne efekte za ličnost osobe nudi Mindfulness edukacija. Ovaj vid rada na sebi je veoma efikasan i kada je reč o jačanju empatije. Tokom Mindfulness treninga osoba osvešćivanjem sopstvenih potreba, misli i osećanja postiže bolju samoregulacijom sopstvenih emocija i biva dostupna i spremna da zaista čuje i razume druge.
Da li se može biti previše empatičan?
Osobe koje su osetljive i uvek spremne da udovolje drugima, da se zauzmu za druge, a pritom sopstvene potrebe i osećanja stavljanju u drugi plan, pre ili kasnije dospeju do pozicije kada se osećaju prazno i otuđeno. Posledica je put u generalizovanu anksioznost i depresiju. Sa druge strane, psihopate imaju tu karakteristiku da su vrlo precizne u količini razumevanja koje pokazuju prema drugima, ali ne saosećaju. Oni mogu da prepoznaju nečije misli i osećanja, međutim, nedostaje im iskustveni segment, odnosno ne osećaju empatiju.
Osobe koje se bave humanim zanimanjima: lekari, psiholozi, humanitarni radnici, bolničari i drugi čiji rad podrazumeva otvaranje i razumevanje tuđeg bola i patnje su u visokom riziku da kod njih dođe do sagorevanja, slabljenja spremnosti za empatiju. Jednostavno rečeno, akumulacija emocionalnog taloga narasta kroz godine rada tako da dolazi do prezasićenja i osećaja da više nisu sposobi i da nemaju snage za saosećanje i za empatiju.
Profesor dr Majkl J.Poulin sa Univerziteta u Bafalu je kroz proučavanje empatije utvrdio da ona može biti iscrpljujuća veština ukoliko je profesionalac ne koristi ispravno. Poistovećivanje sa tuđim emocijama može biti stresno isto toliko koliko bi bilo da je tu situaciju osoba lično doživela, odnosno javlja se odgovor kardiovaskularnog sistema na realan stres. Poulin smatra da je potrebno da profesionalci u svom radu sa klijentima zauzmu određenu ulogu sa ciljem da budu negovatelji a ne sapatnici. Potrebno je da razmišljaju o osećanjima i mišljenju pacijenta bez namere da ta osećanja i sami doživljavaju.
Dr Daril Kameron, profesor psihologije i direktor Laboratorije za empatiju i moralnu psihologiju na Univerzitetu Pen Stejt, u svojim istraživanjima je našao da veliki “kognitivni troškovi” usled empatije mogu da dovedu do toga da je ljudi izbegavaju. Međutim, on smatra da kroz učenje načina njene primene empatija postaje dragocena i efikasna veština.
Empatija i prosocijalno ponašanje
Mnoge studije su pokazale da stepen razvijenosti empatije može biti prediktor određenih oblika socijalnog ponašanja. Tako je istraživanje C. Danijela Batsona, profesora emeritusa Univerziteta u Kanzasu, pokazalo je da je empatija prediktor altruističkog ponašanja i da je stepen empatije u direktnoj vezi sa angažovanjem u dobrotvornim i donatorskim aktivnostima.
Empatija može da poboljša položaj manjinskih grupa u društvu i da doprinese ublažavanju stigmatizacije onih koji su na margini na taj način što omogućava prihvatanje pozitivnih stavova o njima. Sara Konrat, vanredni profesor socijalne psihologije na Univerzitetu u Indijani, koja je svoju karijeru dobrim delom posvetila proučavanju empatije i altruizma, smatra da empatija, uprkos svojim potencijalnim benefitima, sama po sebi ne mora da bude put ka društvenoj dobrobiti. Potrebna je strategija kako bi se razvila empatija koja pomaže ljudima. Drugim rečima, neophodno je unapred odrediti koja se vrsta empatije razvija.
Ima i suprotnih mišljenja o tome koliko je zapravo empatija korisna za društvo. Pol Blum, profesor psihologije na Univerzitetu Jejl, je u tumačenju svojih istraživanja zaključio da empatija izvan kliničke prakse može biti i društveno štetna. Ovo objašnjava činjenicom da se ponašanje i razumevanje kroz empatiju usmerava na pojedinca, i to najčešće na nekog iz sopstvene grupe. Na taj način, pojedinac je u manjoj meri spreman da pomaže ljudima iz šireg socijalnog okruženja.
Empatija i lični razvoj
Empatija je dragoceno sredstvo za lični rast i razvoj. Obraćanje pažnje na druge ljude vodi ka tome da budete dirnuti njihovim iskustvima. Dr Šarin Naser ističe da se konzumiranjem različitih kulturnih sadržaja, poput filmova, knjiga i sl. može jačati sposobnost uživljavanja i razumevanja nečije perpektive.
U ovom smislu i dr Rejmond Mar, profesor psihologije na Univerzitetu Jork u Torontu, ističe da čitanje fikcije pojačava sposobnost razumevanja realnih problema drugih ljudi. ”Da bismo razumeli priču moramo da razumemo likove, njihove motive, interakcije, reakcije i ciljeve. Moguće je da dok razumemo priče povećavamo našu sposobnost da razumemo ljude u stvarnom svetu.”
Mar smatra da što se empatija više vežba i praktikuje, osoba može da apsorbuje više perspektiva, a da se pritom ne oseti ugroženom. Ovo može doprineti razvoju empatije, ali i ličnom rastu kroz sticanje znanja i iskustva.
Na kraju, veliki deo empatije podrazumeva volju da se raste kroz saosećanje i deljenje ličnih iskustava sa drugima. Valja osetiti spremnost da se uči kroz preispitivanje sopstvenih pretpostavki i reakcija. U frustrirajućim situacijama uvek treba imati na umu pitanje “šta ako”, pre nego što se donese brzi sud. U tom smislu, ne treba suditi o nekome ili o njegovim postupcim bez prethodnog sagledavanja perspektive te osobe.
Naučnici stalno preispituju sopstvene pretpostavke i traže alternativna rešenja zarad napretka nauke. Po ugledu na njih, to bi trebalo da čine svi ljudi zarad ličnog rasta i napretka. Samim tim bi se doprinelo i dobrobiti socijalnog okruženja.
“Biće nam bolje kada mi budemo bolji:” – Patrijarh Pavle
