Namrštena devojka i 8 pisama

***Sertifikacioni rad Katarine Krstić, polaznice Mindfulness Intensive edukacije

Dragi ljudi, iako smo Mindfulness edukaciju radili preko ekrana, ja sam svaki put imala utisak da smo bili zajedno, da smo se družili uživo. Nekako sam osetila tu razmenu energije, iako sedim u svojoj sobi i samo vas gledam. Tako da, HVALA puno svima na razmeni, na vežbama koje smo radili, na podršci.

Darko, meni je mnogo prijala ova edukacija. Ako bih jednu reč morala da upotrebim, to bi bilo LEKOVITO. Jedna toplina, podrška, ljudskost, ljubaznost.

A kako sam doživela ovu edukaciju u Energy House-u želim da ispričam kroz jednu priču.

Priča počinje ovako…

Uvod

U dvorištu jedne lepe kuće, stajala je devojka i mrštila se. Gledala je u nebo koje je bilo puno mračnih oblaka. Prve kapi kiše krenule su da padaju. “Kiša, baš sad!”- pomislila je. Pokvarila je sve planove koje je imala za taj dan. Međutim, kiša nije padala samo taj dan. Padala je i narednih dana.

Vreme je bilo vlažno i hladno. I devojka je uglavnom sedela u svojoj sobi, neraspoložena, mrštila se na nebo, kao da će uspeti tako da uplaši oblake i da ih rastera. Naravno, to se nije desilo.

Jednog popodneva je zadremala i sanjala dosta neobičan san. Sanjala je da će narednih 8 nedelja dobijati po jedno pismo koje će sadržati uputstva koja ona treba da sledi. I to bi bio samo još jedan čudan san, kakve svi ljudi imaju, da sledećeg dana nije stiglo prvo pismo koje ona našla ispred svojih vrata.

1) Pismo br. 1

U pismu je pisalo da treba da duboko diše i obraća pažnju na svoj dah. Bila je malo iznenađena, ali pošto je vreme bilo loše i nije imalo šta pametnije da radi, ona je odlučila da proba. Tako da je cele te nedelje, nekoliko puta dnevno pratila uputstva, duboko disala, fokusirala se na svoj dah i barem u tim trenucima nije mislila na loše vreme napolju.

2) Pismo br.2

Sledeće nedelje stiglo je drugo pismo i u njemu je pisalo da je njen zadatak da piše svoje misli tokom dana na papirićima i da od njih pravi papirne čamce i da ih pušta niz potoke koje je kiša napravila.

I tako je ona cele nedelje pisala misli, pravila papirne čamce i puštala ih niz vodu. Gledala je kako se to mastilo razliva, kako reči postaju nečitke, a samim tim i te njene misli. Gledala je kako se papir natapa vodom koja ga odnosi, kako nestaje zajedno sa tim mislima.

3) Pismo br.3

Sledeće pismo, treće pismo, tražilo je od nje da samo sluša, da cele te nedelje upija zvukove koji su u njenoj okolini.

I ona je tako primetila da postoji puno zvukova koji joj zapravo prijaju. Ptičice u krošnjama koje su se sklonile od pljuska, kapljice kiše na lišću, tap, tap, tap, zveckanje šolja, pribora za jelo, neka graja sa ulice. I prvi put je pomislila da možda ta kiša i nije tako loša.

4) Pismo br.4

Sledeće pismo je bilo malo drugačije.

Tražilo je od nje da kada pije čaj, koji inače pije svaki dan, da uživa u tome. Da oseti težinu i toplinu šolje u ruci, da oseti miris i ukus, da posmatra paru koja se diže gore. To joj se baš dopalo i počela je da uživa u tome. I u tim trenucima bila je samo devojka koja uživa u šolji omiljenog toplog napitka. Negde u tim trenucima osetila je i zahvalnost. Eto, ona sedi unutra u toplom i ušuškanom, dok napalju pada kiša, i njoj je prijatno. I stvarno je pomislila da ima na čemu da bude zahvalna.

5) Pismo br.5

Naredno pismo došlo je sledeće sedmice. Bilo je kraće i u njemu je pisalo: Pleši i uživaj u pokretu.

To joj se tek dopalo, oduvek je volela ples i plesala je, tako da je tu nedelju provela uz muziku i ples. I negde se iznenadila dok je plesala, jer je osetila da na licu ima širok osmeh.

6) Pismo br.6

“Prihvati da pada kiša”, pisalo je u šestom pismu.

E, tu se namrštila. Ona neće da prihvati da pada kiša, ona hoće da glupa kiša najzad prestane. Ali dobro, uradila je prethodne zadatke, probaće i taj. Obukla je kabanicu i gumene čizme i pošla u šetnju. Dok je šetala prvo je duboko disala i obraćala pažnju na svoj dah. To je umirilo.

Onda je počela da obraća pažnju na okolne zvuke. Tapkanje kiše na kabanici, šljapkanje čizama po mokroj ulici, dečji smeh. Prošla je pored lokalnog kafića i sela na šolju kafe. Uživala je u mirisu, ukusu kafe, u toplini šolje u rukama. Posmatrala je kako svetluca šećer koji je krenula da sipala. Onda su joj pogled privukle kapi kiše koje su se slivale niz prozore kafića. I zamišljala je da je njene misli prolaze kao te kapi kiše i kako kapi kiše padaju upravo da odnose te njene misli. Pri povratku kući, čak je na tom pljusku pomala i zaplesala.

7) Pismo br.7

Pretposlednje pismo stiglo je sedme nedelje.

Tu je pisalo: Sada je red na tebe da pišeš pisma dragim ljudima. I tako je ona pisala pisma puna ljubavi, zahvalnosti i najlepših želja koja je uputila ljudima koje voli, koji su je dragi. Onog dana kada je pošla u poštu da pošalje pisma, dočekalo je jedno iznenađenje.

Primetila je da kišobran ispred kuće više nije okupan kišom, već sunčevim zracima. Kiša je najzad prestala, tako da je do pošte prošetala po divnom sunčanom danu. Kada se vratila, otišla je u dvorište i tamo primetila kako je cveće počelo da diže glavice, kao da se i ono raduje suncu. Pa je tako i ona podigla glavu i videla da je nebo plavo, bez ijednog oblačka. I najzad se osmehnula gledajući u nebo.