Tužna sam, ne mogu više ovako, želim da ovo prestane! Koliko puta ste samo čuli ili i sami izgovorili nešto slično? Osećanje tuge nije prijatno, često se označava kao “negativna emocija”, ali važno je razumeti da je tuga prirodna emocija i da od nje – kao i od svake druge emocije – možemo imati koristi.
Kao sastavni deo emocionalnog spektra, tuga je poput putokaza – ona nam pokazuje koja mesta u nama treba isceliti, povezuje nas sa sopstvenim iskustvima i potrebama. Problem nastaje kada ljudi, često zbog preplavljenosti i prevelikog bola, negiraju njeno postojanje ili žele da je suzbiju i potisnu. Ukoliko ne osvestimo da osećamo tugu i zašto je osećamo, odnosno ako na pravilan način ne procesuiramo emociju tuge, onda ona može preći u patnju i narušiti kvalitet naših odnosa i života.
Premda je osećanje tuge univerzalno, svaka osoba je doživljava na svoj, duboko ličan način. Kroz introspekciju i promišljen rad na sebi, ovu emociju možemo pretvoriti u “gorivo” za unutrašnji rast i tako dublje i bolje razumeti koja je svrha našeg života.
Zašto osećamo tugu?
Tuga nas povezuje sa sopstvenim emocijama i unutrašnjim svetom. Kada izgubimo nešto što smatramo vrednim – bilo da je to voljena osoba, ideal, zdravlje, posao ili životna prilika – tuga nas, zapravo, podseća na tu vrednost. Osećati tugu nije prijatno, boli nas i povređuje. U isto vreme, ova emocija je naša šansa da osvestimo ono što je za nas najvažnije, da otkrijemo emocionalne blokade, uverenja koja nas ograničavaju i da promenimo svoju percepciju.
Kada osećamo tugu?
Tuga se povezuje sa žalovanjem i zaista je prva asocijacija na gubitak. Međutim, možemo se osećati tužnim i kada donesemo neku važnu odluku, doživimo duboku promenu unutar sebe ili završimo jedno životno poglavlje i pređemo na novo. Tipičan primer za to su pozitivne promene kao što je selidba u drugi grad ili inostranstvo. Čak i kada je to odluka zbog koje smo ushićeni i koju smo doneli svesno, s namerom da unapredimo svoj život i postignemo više, može se javiti osećaj gubitka poznatog i sigurnog. Tako u isto vreme želimo da razvijemo uspešnu karijeru u nekoj međunarodnoj kompaniji, gde nas već čeka naša pozicija, ali nam je žao jer za sobom ostavljamo grad u kom smo odrasli, roditelje, prijatelje i drage ljude.
Kako tuga utiče na nas?
Veoma je važno razumeti da tuga ima uticaj kako na naše fizičko, tako i na emocionalno i mentalno blagostanje. Na planu tela možemo osećati umor, doživeti nesanicu, gubitak apetita, pa čak i da nam opadne imunitet. Emocionalno, može nas okrenuti ka povlačenju, možemo da se osetimo beznadežno, da preispitujemo smisao svega što živimo, radimo, volimo. Emocija tuge neretko pokreće neke nesvesne mehanizme u nama i čitavu “mašineriju” negativnih i optužujućih misli, šireći tako još više negativnosti.
Međutim, tuga nema uvek isključivo negativan uticaj. Zapravo, kada se tuga pravilno procesuira, ona može da donese olakšanje, jasnoću i novu perspektivu.
Faze tuge
Da bismo bolje razumeli emociju tuge, osvrnimo se na trenutak na Kjubler-Ros model. Naučnica Elizabet Kjubler-Ros sprovela je istraživanje i izgradila teoriju o pet faza žalovanja koju je predstavila u knjizi “O smrti i umiranju”. Premda se teorija odnosi na pet stadijuma žalovanja i suočavanja sa smrću, moguće je primeniti i na sve druge vrste gubitaka zbog kojih osećamo tugu.
Prema teoriji, prva faza tuge jeste poricanje, kada osoba odbija da prihvati stvarnost, oseća otpor. Javlja se neverica kao prirodan mehanizam odbrane uma.
Sledeća faza je bes, gde je pritom bes usmeren ka situaciji, sudbini, pa čak i ljudima koji nas okružuju. U trećoj fazi pokušavamo da se “nagodimo”, tražimo smisao gubitka, zamišljamo scenarije „šta bi bilo kad bi bilo“, pogađamo se sa životom i okolnostima koje su nas snašle. Sledi depresija, trenutak kada se sa punom težinom gubitka zaista suočavamo. Osećamo melanholiju, prazninu i veliki bol.
Prihvatanje je peta i konačna faza, koja donosi pomirenje sa situacijom i otvara prostor za emotivni oporavak i isceljenje.
No, bitno je razumeti da ne postoji linearnost u ovim fazama. Svako prolazi kroz proces tugovanja na svoj način i u sopstvenom ritmu. Takođe, moguće je da se osoba iz četvrte faze ponovo vrati na drugu i slično.
Da li tuga može da se preoblikuje i doprinese našem rastu?
Kada osećamo tugu može nam biti jako teško da se oslobodimo. Ljudi osećaju grižu savesti, krivicu, pa čak i nepravednost u tome što žele da ne tuguju. U tom vrtlogu i emotivnom ringišpilu najbitnije je biti nežan prema sebi i prihvatiti sve emocije koje dolaze.
Prepoznajte i dozvolite sebi da osećate tugu. Odbijanje i potiskivanje emocije može dovesti do njenog produbljivanja i prelaska u patnju.
Postavite sebi prava pitanja: Šta je tačno uzrok moje tuge? Šta sam izgubio/izgubila, i na koji tačno način to definiše mene?
Kada osećate tugu, ne morate da prolazite kroz to sami. Potražite podršku među prijateljima ili članovima porodice kojima verujete. Porazgovarajte sa ljudima koji su doživeli sličan gubitak ili se pak obratite terapeutu ili kouču kako biste dobili utehu, razumevanje i pomoć u procesu isceljenja.
Možete obeležiti gubitak kroz neke simbolične radnje, napišite pismo, napravite album, posadite drvo, upalite sveću. Svaki od ovih rituala pomažu da osnažite svoju emocionalnu vezu sa proživljenim i stvorite novi smisao. Umetnost, pisanje ili bilo koji vid kreativnog izražavanja takođe nude priliku da izrazimo svoja osećanja na konstruktivan i zdrav način.
Na kraju, bitno je da se fokusiramo i na telo. Briga o fizičkom zdravlju – pravilna ishrana, vežbanje i meditacija – samo su neke od korisnih strategija da se oslobodimo stresa i stvorimo osećaj unutrašnje stabilnosti.
Mindfulness i tehnike svesne pažnje omogućavaju da živimo u sadašnjem trenutku, umesto da se vraćamo u prošlost ili strahujemo za budućnost. Uz vežbe disanja za smirenje uma i tela, skeniranja tela i prihvatanja svake emocije bez prosuđivanja moguće je napraviti veliki pomak.
Kako da se tuga ne pretvori u patnju?
Tuga prelazi u patnju kada je potiskujemo, negiramo ili dozvolimo da nas preplavi do tačke da ometa naše svakodnevno funkcionisanje. Patnja se prepoznaje po teškom osećaju nemoći i besmisla. Ključ je zapravo u našim rukama, u tome da emocije ne zadržavamo unutar sebe, već da ih transformišemo kroz rad na sebi.
Tuga, kao i sve emocije, ima svoje mesto i svrhu. Osvešćivanjem ovog procesa, možemo doći do dublje povezanosti sa sobom, našim vrednostima i onim što nas čini ljudima. Svaka emocija nosi priliku za unutrašnji rast – treba je samo prepoznati i prihvatiti.
